EKSKLUZIVAN INTERVJU – LENA KOVAČEVIĆ
Piše: Sonja Sabol
Foto naslovna: Andreja Damjanović
MUZIKA JE SPOJ EKSTRAVAGANCIJE I NEVIDLJIVE LJEPOTE
Lena Kovačević srpska pjevačica i kompozitor, diplomirala je na prestižnom muzičkom konzervatoriju u Amsterdamu. Lena se smatra jednim od najvažnijih muzičara nove generacije. Lena Kovačević je dio međunarodne muzičke agencije i produkcijske kuće Pasion Turca. Pasion Turca je surađivala i surađuje sa brojnim velikim umjetnicima širom svijeta, među kojima su, između ostalih: Lara Fabian, Mariza, LP, Dulce Pontes, Luz Casal, Randy Crawford, Neil Rodgers, Ornella Vanoni, Pink Martini,… Snimila je i ulogu pjevačice za film “Nije loše biti čovek”, za čiji soundtrack je muziku napisao Bajaga, a Lena izvodi 4 numere: Lepe laži, Café, San i Žal. Film možete pogledati na Pulskom festivalu u Areni ove godine.
Foto: Irina Duplevskaya
Kada ste počeli baviti glazbom? Kada ste osjetili u sebi da je to baš to čime se želite baviti?
Počela sam da sviram klavir kad sam bila vrlo mala i u tom svetu muzike i mašte sam zaista bila svoj na svome, brzo sam znala da je to sve čime želim da se bavim u životu. Završila sam nižu, zatim srednju muzičku školu i stekla klasično obrazovanje da bih zatim poželela da studiram modernu muziku, pop i džez i tako sam završila Muzički Konzervatorijum u Amsterdamu.
Koja pjesma koju ste otpijevali predstavlja za vas najveći značaj?
Verujem da je to pesma Cafe jer je definitivno prva za mene prešla granice. Autor muzike je Darko Dimitrov a tekst je pisala Emina Jahović. Otputovala je na mesta neka daleka gde ni ja još nisam bila, tu pesmu su “tagovali” na instagramu gde se sluša od zapadne Evrope, do Kipra, Grčke, Ujedinjenih Emirata, Saudijske Arabije, Turske, Afrike, gde je i ta internacionalna verzija imala premijeru na radio stanici njihovoj, najvećoj. U tom smislu je ta pesma negde moja lična karta.
Što je ljubav za vas? U vašoj pjesmi ”Dubine” ona je surova, ima jaki značaj, ima ono nešto iskreno što se dešava u tuđim životima kada pokušavaju doprijeti do te iste ljubavi, tj. osobe…
Ljubav, kao najveći smisao ljudskog postojanja, Dubine zaista i simbolično u svom nazivu govori priču dubine emocija koje čovek nosi, ne mora nužno da izgovori…ali nosi sa sobom.
Kada gledate svijet danas, iz vaše perspektive što bi voljeli da se promjeni u međuljudskim odnosima?
Želja za dokazivanjem, međjusobna, u svakom smislu, materijalnom, fizičkom izgledu, ta potreba da se poredimo, pokazujemo…kuda? Zašto? Ako nas je ovo vreme naučilo ičemu to je da samo jedni bez drugih ne možemo i da te sujetne stvari izjedaju dušu, da nam je danas neophodno da je negujemo i sačuvamo više nego ikada.
Koliko je važno dati sebe u odnose, karijeru? Koliko vi dajete sebe u svemu?
Trudim se da se u datoj situaciji stoprocentno koncentrišem samo na ono što radim. Imam porodicu i dvoje male dece, oni su moj prioritet ali umem da se predam i strastvena sam u onome što radim zaista. Danas je najteže zapravo izgraditi stil, sačuvati taj komfor u sopstvenoj koži, trudila sam se punom snagom da to sačuvam što u ovom našem poslu jeste izazov.
Imam osjećaj ili da kažem dojam kako Vi ništa ne radite bez nekog smisla i značaja kada je riječ o pjesmama?
To je veliki kompliment…Potrebno je vreme, radim sa istim ljudima godinama i imam poverenja u njih pa tako pažljivo biramo šta ćemo raditi i nisam nikad jurila za nekakvom industrijom u ovom poslu već me vodi emocija pa je hvala Bogu godinama došao i posao u tom smislu ali muzika i emocija su prvi interes svega što radim. Trenutno i sama pišem muziku i uživam u tome.
Foto: Belkisa Beka Abdulović
Vaša pjesma ”Cafe” napravljena je i u francuskoj verziji, koliko vam je značilo kada ste vidjeli uspjeh iste?
Ta pesma mi je bila potvrda nekako da dobra pesma bez obzira na kom je jeziku može da pređje granice, muzika je kao rulet, neka igra na sreću. Treba vam samo jedna pesma da se čuje čime se bavite, samo jedna…Ali koliko je nekad potrebno truda i pokušaja i učenja i ljubavi da se stigne do te jedne pesme.
Gdje je glazbi početak a gdje kraj? Pod time mislim na osjećaje, entuzijazam koji doživljavate dok pjevate?
Sviramo mnogo koncerata u Srbiji, regionu i inostranstvu i koncerti su zaista pun smisao bavljenja ovim poslom za mene, zato što se tu, na bini, izmeđju muzičara, mene i publike kreira nešto što bih da sam fizičar mogla napisati u čistoj formuli a ta formula je jednaka čaroliji i ekstazi zaista. Nekada na koncertu imam utisak da poput surfera se popnem na talas, i taj talas nas zaista vozi i vozi, pa se negde zaustavi ali taj trenutak, taj neverovatni momenat kad se na taj talas popnete, to je dodir nečeg nevidljivog na šta se mi muzičari definitivno “navučemo” ali nas hrani i ispunjava ogromnom, istinskom srećom.
Što je najvažnije na kraju dana?
Mir. Osećaj da smo uradili najbolje što je do nas. Ono što nije do nas, moramo da pustimo da bi imali mir.
Za svaki uspjeh treba mnogo truda, odricanja i ljubavi prema istome, finalni touch je rezerviran za ono što mnogi podcijene, dozu mudrosti, ludosti i vjere. Što Vi kažete na to?
Upravo tako, verujem da bez onog zrna…Rekla bih velikog zrna nečeg luckastog i osećaja igre, improvizacije, slobode, ceo taj put rasta u onome što volimo, sazrevanja bi bio apsolutno nemoguć. Osećaj igre, dokle god smo živi!
Foto: Belkisa Beka Abdulović
Za umjetnike svijet je mjesto u kojem oni traže dio svoje sjene i svijetla. Sjena ih podsjeća na ljudskost a reflektori na scenu gdje oni virtuozno uranjaju u dubine svoga postojanja.
Lena je u svojoj sjeni pronašla sebe a svijetla koja ju guraju da još više uđe u smišljen svijet kreiran od strane Boga kako bi njena muzika dobila još veći značaj.
Na kraju, muzika je za one koji trans srca spoje sa ludošću i prizivom mudrosti u kojem se rodi savršen balans umjetnosti!