<\/p>\n
Uljanik je osnovan 1856, pred 150 lit. Mate Balota (ili Mijo Mirkovi\u0107) bi mu danas bija vr\u0161njak. Po njemu se danas ponazivljaju fakulteti za ekonomiju, a po ju\u0161to toj ekonomiji bi se danas najraje zbrisala ona \u0161est slova \u010da Uljanik se \u010ditaju.<\/p>\n
\u010cudni su ti na\u0161i bu\u0111ovani. \u0160kole su finili za to, Uljanik (i sva druga jugoslavenska industrija) njin je stipendirala da se \u0161koluju i da jenega dana tornaju taj svoj dug dru\u0161tvu. Uljanikovi su radnici svoje prinose redovito pla\u0107ali, anke za \u0161kolovanje onih malih, bri\u017enih komo\u0107 slo\u017eenih z o\u010dali \u010da nisu za te\u0161ka dela, za lahkodelce i za \u0161tudio\u017ee, za malega od Fumice, Adriane ili nejste Marije hercegovke.<\/p>\n
Ku ne\u0107e\u0161 za mlade, za kega \u0107e\u0161 alora, se govorilo. Ni se kapilo \u010da te nove generacije govore, nanke \u010da \u0107e \u0161 njima biti, ali njin se verovalo. Verovalo njin se da se \u0161koluju jer bi stili kambijati svit, refati se i da \u0107e oni biti tijsti ki \u0107e imati kuraja da se bore za na\u0161e, onda kad mi ne budemo imali force vi\u0161e ravno staj na nogami. Za na\u0161e, za svoje, za sve ono po \u0107emu su svi na\u0161i oci i matere, didi i babe, noni\u0107i i none po cile dane kosti lomili.<\/p>\n
Ni se \u010duda kambijalo. \u010covik od kampanje, \u010dovik od fabrike se i danas di\u017ee u zoru, da se dogega do svojega mista pod ladonjon dok kakovo zvono ne poka\u017ee da je ura da digne guzicu. Delaju kaj voli do marende, pak si pojidu po \u0161truce kruha z mortadelon i dec \u010drnega (ku su slabokrvni, a\u0161 njin je tako medig reka). Nisu navadni na popodnevno kafe, ono se pije zjutri uz Glas Istre, bi ti lipo rekli. Delaju jo\u0161 jeno malo, a kad dojdu doma delaju jo\u0161 jeno malo. Popelju mater do banke, pojdu noni po medi\u017eine, pomoru susedu piturati ili za\u0161alovati \u010da. Ku jo\u0161 kakov od njih ima kakovo blago, alora mu hiti jis’, a naj\u010de\u0161\u0107e danaska u dvamiljaraiosamnajstoj hiti sam sebe na poltronu i pu\u0161ti dicu da pe\u0161taju po ten bri\u017enen tilu, dok \u017eena z ku\u017eine pe\u0161ta po glavi.<\/p>\n
Tijsti \u010dovik ne\u0107e pe\u0161tati po drugima. Tijsti \u010dovik veruje da on ne zna ono \u010da oni \u010da tribaju znati valja znaju. Tijsti se \u010dovik fida u njih. San bija ja za njih alora kad njin je rabilo, \u0107e valja i oni sad biti za nas, si pensa. Bi njin to tribala biti du\u017enost, ku njin ve\u0107 ni u crikvi. Jene san \u0161kolova, druge san izbra alora kad je bilo za votati. Ja san njin sve svoje da, koliko san moga, kad san moga. Nisan potiza guzicu, mi z zemlje kadi je koza na bandirami to ne delamo. Ste vidili kad kozu da gre unazad? Ja nis. Alora.<\/p>\n
Istra bi tribala \u0161timati ono \u010da je, i sve ono \u010da ju je u\u010dinilo Istron kakova je danas. Istra su ljudi, doma\u0107i i oni ki su do\u0161li od priko U\u010dke, do\u0161li u vrime Jugoslavije, Hrvatske ili Europske unije. Fure\u0161ti su u\u010dinili fortunu u na\u0161oj Istri, i neka su, ku su bili kapaci. Kapaci da vide priliku, da si \u010dine mista i bolje \u017eive. Svi bimo tribali tako, bolje \u017eiviti. Svi bimo tribali imati istu \u0161ansu za \u017eiviti. Ne samo nijsti \u010da imaju one velike grde hi\u017ee pune apartmani. Ni ki se ne bavi turizmom ne bi smili biti diskriminirani. Noni\u0107i i none ne bi tribali, u jenoj Istri, prehranjivati ‘nuke. Verujen da Istra i Hrvatska ni samo turizam. Da je tako, alora bin moga samo re\u0107i… “A po\u0161to smo alora”, “A ben”, “Pak da”. Da smo samo turizam, alora bi to zna\u010dilo… da se sve nas more \u010dapati, vr\u0107i u makinu i priko U\u010dke. Nazad, ili po prvi put priko nje. Carta bianca od nas, od nas ljudi, od nas ke se more kambijati sa kinezima, ili robotima, ve\u0107 kad se zadnjih par miseci toliko govori o \u017dufiji (Sophia).<\/p>\n
Na momente me \u010dapa velika tri\u0161teca, tri\u0161teca da smo do\u0161li na to da jedino \u010da nas sve skupa dr\u017ei na ten tlu je turizam, i volja turi\u0161ti da dojdu vamo. Mi istrijani, mi hrvatine, smo samo velike sri\u0107e da smo ro\u0111eni tu kadi smo, i da imamo priliku \u017eiviti tu kadi \u017eivimo jer cili svit \u017eeli na \u0161etimanu dvi doj ju\u0161to poli nos.<\/p>\n
Ali ne, nisu nanke tu sve ro\u017ee e fjori. Mladi gredu priko, kaj vrag se dr\u017ee trdo i tako ne bi stili sa vali\u0111on u ruki poljubiti, for\u0161i i zadnji put, svoju mater ki jo\u0161 miri\u0161e po fritulami. Ili \u0161ugu. Anka ti mladi su se \u0161kolovali, anka tima smo mi pomogli. Ti mladi se nisu \u0161kolovali za konobara, kuhara, slasti\u010dara, recepcijonera, ekonomista i managera. Ti su se mladi \u0161kolovali za medige, farmaceute, terapeute, in\u017eenjere, arhitekte, strojare, informati\u010dare, kemi\u010dare, linguiste, pravnike, profesore i ke sve ve\u0107 ne titule imali. Ma se ti mladi nisu mogli \u0161timati tu u Lipoj na\u0161oj sa svojon harton, sa finitin pomorskin\u00a0 fakulteton delati na pedalinkami u kakovoj istrijanskoj laguni. A kad se i pominjen sa mladima ki delaju u tin lagunami, svi on redon pominju da njin je to privremeno, dok si ne najdu ni\u0161to \u010da vole, i ni\u0161to o \u010demu \u0107e se \u0161timati govoriti mre\u017e kumpanjonima, for\u0161i jenega dana uz bukaletu i harte, ili na kafelu na placu pokle merkata suboton. Svi ti mladi znaju da su kambijabili, i da ne doprinose zemlji miloj svojin \u0161embijancama, ve\u0107 da jedino ta zemlja jer je tako lipa kako je njin puni takuine, takuine za kakovo putovanje a\u0161 nimaju lazno ni volju za imati fameju, ili za nove patike malemu jer ku nisu od marke alora su od Lidla.<\/p>\n
Ono \u010da mi se para, a para mi se ina\u010de \u010duda tega, je da bimo se tribali malo vi\u0161e \u0161timati me\u0111usobno i na\u0161u ostav\u0161tinu. Djedovinu bi rekli hrvatine, u\u017eance i kampanju bi rekli istrijani. \u0160temi na ufficima \u0107e se kambivati, ma u\u017eance \u0107e ustati. Ustati \u0107e onoliko dugo koliko hi se mi budemo sa sri\u0107on oko srca dugo domi\u0161ljali. Po \u0161truce kruha i dvajset deki mortadele? Dec \u010drnega? Ma kako van to ne more \u010diniti smih na licu, i donka \u010da anka debulecu na \u0161tumigu.<\/p>\n
Ako \u010da moremo, ako moremo i ju\u0161to jeno malo, alora moremo pensati na nijstih koliko miljari radniki Uljanika ki nose plave trli\u017ee sa \u0161temon jo\u0161 od 1856ega lita, ki su po\u010dinjali ne dobivati pla\u0107e i ki se pitaju \u010da \u0107e biti sutra, \u010da za misec dan, \u010da za lito dan. Sve se \u010deka nika Europska unija. Isto kaj \u010da mladi iz istega razloga \u010dekaju sa vali\u0111on u ruki na granici za poj u nju.<\/p>\n
Spasimo Uljanik. Istra je puno vi\u0161e od turizma i uslu\u017ene djelatnosti. Ljudi su puno vi\u0161e od sluga.<\/p>\n
Kako \u010da bi Mate Balota reka: Donesimo glas da koza ni krepala.<\/p>\n
KOZA<\/p>\n
\u010cetiri ure je mati hodila,
\npedeset miljari koraki je u\u010dinila
\nna ta\u0161te.<\/p>\n
Tako je do\u0161la priko brigi i drag
\nk meni u grad
\ni donila glas
\nda je koza krepala.<\/p>\n
Doma le\u017ei starica baba,
\ni mala sestra je bona.
\nHi\u017ea prez \u017eita, prez muke, prez \u0161olda
\ni krepana koza.<\/p>\n
Jopet miljari koraki.
\nSvaki je korak pun \u0161krbi.
\nMa kako se moru tolike du\u0161e prihraniti
\nod pla\u0107e jenega diteta u gradu.<\/p>\n
Tri dane nis hrane pokusija
\ntri no\u0107i za kozon sam plaka
\ni dela u ognju
\n\u010detrnajst ur na dan.<\/p>\n
Ma daleki cesar austrijski
\ni veliki car od Jermanije
\nnisu ni slutiti mogli
\n\u010da misli jedan mali \u010dovik,
\nki cilu bo\u017eju no\u0107 propla\u010de za kozon.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Uljanik je osnovan 1856, pred 150 lit. Mate Balota (ili Mijo Mirkovi\u0107) bi mu danas bija vr\u0161njak. Po njemu<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":10333,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_mi_skip_tracking":false,"footnotes":""},"categories":[1,99],"tags":[],"yoast_head":"\n