Tu smo gdje jesmo (i sve je u redu)

Piše: Matea Čelebija

Daj mi vremena sa samom sobom pa da vidim tko sam zaista.

Blizu Rive, negdje malo ispred hrama u jednom malom stanu stojimo. Stojimo i u kućama uz prometnice koje vode van iz grada. Stojimo u selima, starim kolibama i velikim vilama u Pješčanoj. Stojimo baš tu gdje jesmo, i to je skroz u redu. Poput obučene čete spremne na juriš, u miru dnevnog boravka odrađujemo što se odraditi da. I to je isto kroz u redu. Znamo da su neka nova vremena pred nama, ali o tome ne razmišljamo. Informiramo se, ali ne pretjerujemo jer znamo da višak informacija škodi.  

Najednom nas je u silnoj žurbi zatekao nagli zastoj kojemu nemamo što za reći. Nemamo mu pravo prigovoriti, a miješa nam se u život, „ograđuje ga“ i kroji po svome. „Nije fer!“-rekli bi. A možda baš i je.  Možda nas samo pokušava naučiti pameti. Nisam sigurna jesmo li otrčali predaleko i koliko je predaleko zaista udaljeno od prilike da nam se pruži ruka pomoći. Sve što znam je da skromniji život stvara više uspomena. I drži ljude na okupu. Vjerujem da ima puno istine u tome. Ne možeš imati sve i zato je u redu s vremena na vrijeme stati. Stati, ne usporiti jer naši galopi ne znaju što znači riječ posustajanje osim ako nam se ne presječe put i zaustavi nas u potpunosti. Život je poput razigranog djeteta kojemu svakakve ideje padaju na pamet.  Daje nam pregršt prilika i opcija-jedan dan si niškoristi, a već drugi dan imaš priliku postati heroj a da ništa na sebi nisi promijenio. Šteta što to nikada nećemo naučiti. 

Ali zato imamo priliku živjeti u uvjerenju da smo učinili nešto zaista dobro. Mi smo tiha artiljerija ispred nevidljivoga hrama. Strahujemo što će biti sutra, ali još spremnije ga čekamo. Stojimo na prvoj crti i krajnje je vrijeme da ozbiljno shvatimo svoj posao. Pročelje je ništa, potporni stupovi su sve. I oni se brane upravo sada. U kolibama, vilama uz obalu, nepostojećim šetnjama, u tišini, bez stupanja i juriša, stojimo i branimo s(v)e.